Delo

178 Д F. Л 0 машила се онога што би он оног часа пожелео. Од куда тога немога читања мисли? Каква је то велика и смерна љубав? Зар може бити бестрасна љубав тако моћна, тако профињена? Није то користољубље, јер да је он у болници, где се обилато плаћа и где се вештачки негује, опет не би нико умео да осети: кад треба изгладити наборани простирач испод његовог, улежаног бедра, кад треба руку положити на чело, кад треба питати, кад заћутати, као што његови овде то све наслуте и учине. И од куда тим слабим измученим женама толико снаге? Које су праве жене, или оне које нас љубећи уцвељују, или ове које нас, измождене пољупцима оних, тихом преданошћу исцељују? Реконвалесценција је најблаженије расположење. Једна опште ладна и млитава отупелост тела чини, да је пријатно и лежати и слушати и говорити. Милош је имао тако тренутака, кадасе осећао тако задовољан, да је звиждао или певуцао, не мислећи апсолутно ништа. Сва наивност жеља, незасићености и'фантазије, вратила му се. Уђе ли снаха, он је дочека радосно. — Седи, седи, остави noc’o, седи ту, ту, да ти причам, како сам ти ја славан човек, ха, ха, ха... Тако почне с гладном нестрпљивошћу, гласно, па све тише, док се иза треће реченице не умори, пређе у шапутање, па задихан заћути. Но не једи га што није могао испричати наумљену причу. Он ју је већ прежалио и заборавио. Напротив, завали главу и задовољно, уморно се смеши и шапће: — Не могу! Рђаве мисли није мислио, као што плућа неће да удишу зле гасове. Падне ли му на ум Мира, он се намршти, и мисао одгони, као домаћин совуљагу са свога крова. Но што му је здравље боље напредовало, он је све чешће морао да прекида ток мисли. Још је могао да заповеда и сновима, али склизавим асоцијацијама већ теже. Ускоро су и Вилма и Мира лежале мртве у његовој души. Он их је осећао, али је болно место оградио, као што пчеле змију, која им се увуче у кошницу, залију воском. Она је унутра као мумија, али не кужи. Обујмио је Мирин лик црним измирењем у непромењивост. Био је на чисто с тим да јој неће ни писати. Чему ? И најзад, којим правом? Доста ће бити ако је више никад и не погледа. И то ће бити доста. Пролеће је било већ у јеку. Он је приметио по сенци оне лозе, коју зором сунце баци на строп више његове постеље. Он сваким даном види да јој лишће шире. Избројао је и колико