Delo

182 Д Е Л 0 га је стао доста новаца, изванредно горд. Ту му Милорад саопшти, како он хоће да буде поштен, неће да га вара, па после да он жали на њега, те зато, ево, унапред изјављује, да се он кани одати науци, електротехници, и да по свршеним наукама он неће у онакву праксу, како би то отац желео, јер неће да се врати овамо, у ову глупу варош, него ће отићи у Америку, Николи Тесли. — Хајде около, балавчеЈедањ, сврши ти само, па ћемо онда видети! — с доброћудном љутњом ману чекићем Ока по једном клину, и по Милорадовој амбицији. — Немој ти тако, оче. Ја осећам у себи дара и потребне енергије, да то спроведем што желим. — И други су тако желели, па се опет лепо овде смирили, — Пхја, — презриво ће мали — па да ти искрено кажем, и ти да си имао потребне енергије, не би се сахранио у овом раванградском блату. Ја бих се одмах сад убио, да знам да ћу се морати амо вратити. Нема овде полета, нема разумевања за велике ствари, то је само писличарење и ситничарење. Ја то нећу. Ја мрзим ову досаду, овај уски, притешњени живот. То је недостојно таворење, без идеја и полета. Ока се само насмеши: — Иди, боље ће бити, па притисни звонце у салону, да видим је ли добро и одврни сијалице. Милорадса жаљењем и омаловажавањем премери оца, и оде — Тр-р-р! — Звони! — кликну Ока радосно, — А гори ли? — Гори! — одговори озго Милорад, — Гори!!! Вељко Петровић