Delo

ОЧАЈАЊЕ ПАВЛА РУЊАНИНА „Зашто се даје видело невољнику, „и живот онима који су тужна cpua?“ (Јов. III. 20) Била је мрачна и влажна јесења ноћ. Приправник, Павле Руњанин, ишао је на станицу да у једанаест саги прими дужност. Остављао је за собом пусти и тужни заселак који је заударао на дим и упарено ђубре. „Да бар залаје које псето, мисли он, или да се јави какав иетао — близу је поноћ... а-а-ја...“ Наједном прошапта: — Пет километара, ух! — и свега га обузе мучно, несносно осећање као пред бол. Свакога дана ишао је тим истим путом на жељезничку станицу, и сваким даном му је био досаднији, одврагнији, док најзад све то није прешло у неко стално већ навикнуто и нужно трпљење, мучење. „Хоће ли увек овако?... И одкуд сам се баш ја намерио на таку станицу у којој нема стана за мене?“ Таких питања било је још безброј, али ни одкуд одговора. Као за пркос почеше му на све стране пред очп мскрсавати поједини делови тог напуштеног сеоског друма : разлокани јендеци, старе испревртане ограде, неравие пусте њиве, и зарасле ливаде с каквом кржљавом врбом или дивљом јабуком. То му је задавало неку нарочиту болну горчину. — Проћи ће, проћи ће и то... силом би се тешио онда, и настојао би да се уљуља бесконачним узалудннм мислима или да се занесе лепим немогућим фантазијама.