Delo

ЖАН ЖАК РУСО КАО ПЕДАГОГ 251 Шта оно прописује? И много и мало: „треба спречити, да се ма шта догоди т. ј. ваља просто пустити, да се по природи добре особине детета развију саме собом“. Зато Русо не жели да му Емил постане херој културе, већ на против Емил треба да је исто онако пун наивности, пун првобитности и простоте као примитивни човек. А да то буде, васпитач треба да га сачува од свих утицаја културе и да допусти, да Емил одрасте тако, као да Човечанство није никад учинило онај faux pas, што се зове културом. Ово учење представља непосредну супротност уобичајеној пракси у 18. веку, која се састојала у намерним трајним и с планом изведеним утицајима на васпитаника. У исти мах ово уверење садржи у себи и Русовљев појам негативног васпитања. Још у почетку, вели Русо, у васпитању детета чине се две крајности. Или се деца дају на чување дадиљама, које се као плаћене слуге, слабо брину о детету и његовој будућности. Сем тога оне са матерама деле детињу љубав. Или пак матере, што није тако ретка ствар, обожавају своју децу као идоле, па их мазе, у место, као што им природа даје пример, да их очврсну и ојачају. Обе ове крајности јесу штетке, и тако нас, вели Русо, први корак већ удаљује од природе. Јер где нема матере, ту нема ни детета. Зато су у ствари очеви бољи васпитачи. Али они нерало врше ту дужност и ако их у том погледу ништа не може извинити. Сем тога се и они, да би били васпитачи, морају претходно правилно васпитати. Зато Русо предаје Емила — домаћем васпитатељу. То чини само по невољи. Тога ради поставља Русо идеал васпитача, али у исто време признаје, да у ствари такав васпитач не постоји. Но пре него што почне васпитање, морају се испунити извесне претходне погодбе, које омогућавају успех у васпитању. Русо је у том погледу захтевао три битне ствари: идеалног васпигача, идеални објект, и идеалну околину. Описујући овог идеалног васпитача, Русо је нарочито истакао оне особнне, за које је знао, да их он сам нема. Васпитач треба да васпита без обзира на своју награду, треба да је сталожен и слободан од сваке осетљивости, све своје време, сав свој живот да посвети васпитанику, васпитање — његов задатак мора му бити самоциљ, мора увек бити свестан, да је њему поверен човек — нешто драгоцено — и да ће му највећи понос бити свест да је испунио ту своју дужност. Али и васпитаник мора бити син отмених родитеља