Delo

250 Д Е Л 0 халности својих мисли, кад каже: Мој је предмет потпуно нов, чак и после Локовог дела, а бојим се, да he то исто бити и после моје књиге. У опште не познаје с.е довољно природа деце; и услед лажних појмова, који се имају о њој, расте забуна све више, што се иде даље, чак и најразумнији чврсто се држе мишљења, да деца треба да уче исто, што и човеку треба, без обзира на то, да ли су она у стзњу да то схвате или не. У детету траже човека, а не мисле шта је дете пре него што постане човек“. Зато Русо сматра за свој задатак, да следује природи, али не спољашњој, као Коменски, већ унутарњој природи детета т. ј. његовом психичком развијању; васпитач се мора потпуно прилагодити људској природи, људском срцу и природном развијању детета. Само се тако да извести предложено васпитање свуда где се људи рађају, јер Русо хоће — у томе се слаже са Коменским, и то је доиста новина за његово доба, иначе пуно разних сталешких предрасуда — да васпита само човека, не Француза или Швајцарца, не грађане или племиће. Русовљево дело садржи пет делова одн. књига; у првој је књизи описано васпитање Емила до навршетка прве године, и почиње'већ наведеним речима: „Tout est bien sortant des mains de l'auteur des choses, tout degenere entre les mains de Гћотше.“ Али ове речи престављају супротност, која се у опште да замислити, васпитним принципима пијетиста и хришћанског учења о наслеђеном греху, што Русо као натуралист изрично напада и одбацује. На против Русо вели: деца су по природи добра, а тамо стоји: она су по природи рђава; одавде пак следује дијаметрално супротно схватање о задацима васпитања. По Русо-у има три учитеља за малог и слабог човека: природа, која се јавља у унутарњем развићу наших снага и чула; ствари т. ј. искуства, која добијамо о предметима из своје околине, и људи. Само васпитање, које ови дају, зависи од нас, зато се васпитање мора управљати с обзиром на она прва два принципа, који су независни од нас, а пре свега по природи. Али природа васпита децу за себе, а ми за друге, зато и идемо на супрот природи. Исто тако васпитавамо грађане а не људе, а обоје се не може бити у исти мах. Идеал грађанског и државног, дакле заједничког и јавног васпитања имамо у Платоновој држави. Наше модерно васпитање у јавним заводима је смеша пуна противречности, зато и даје полутане. Право је васпитање нешто треће, не ни уобичајено домаће васпитање, већ васпитање природом.