Delo

ЈАСНОЋА У КЊИЖЕВНОМ СТИЛУ У књижевним, каогод и чисто научним делима, има извесних начела о која се не смеју грешити они који хоће да себе сматрају добрим стилистима и добрим књижевницима. И као што научници у својим делима постављају и тумаче природне законе тако исто и критичари, или књижевни историчари, постављају и тумаче извесне принципе у књижевности, и њих називају књижевним законима. Добри писци не занемарују те законе. Њих могу занемарити само књижевни „фекери“ и људи који пишу тек колико да се нешто пише. Они мисле да се у књижевности не могу још постављати закони, као ни у социологији, али се варају. Социологија је припремила и припрема дубоке корене за свој будући развитак, па то исто чини и књижевност. Ми бисмо могли пристати да се књижевни принципи, по којима се пишу узор дела, не зову законима, али не пристаје'мо да се они уопште негирају, и да се сваком допушта писање по оном анархистичком начелу „ради и пиши како знаш и како можеш“. То је неопростива заблуда, која никад не доноси писцима бесмртност, нити ствара велика литерарна дела. Вештина писања, или у ужем смислу речено, вештина стила, постаје све више и више компликована. А то је данас неодољива потреба у књижевности, онако исто као шго је она неодољива потреба у философији и науци. Непознавање тих многострукнх и сложених начела ставља писце не у први и други ред, него у трећи и четврти, или у ону велику гомилу писаца код којих се и не врши класификација, нити се о њима води рачуна. Добро писање свагда стоји у сагласности са утврђеним књнжевним злконима, и баш по тим законима се и познаје такво писање; оно које није с њима у сагласности, значи да је рђаво или слабо.