Delo

ЈАСНОЋА У КЊИЖЕВНОМ СТИЛУ 255 писаца о томе мисли, осим мене.“ Та се изјава може у многоме применити и на наше садашње писце, а нарочито онда, када је реч о јасноћи стила. Има писаца који су нејасни зато што су небрижљиви у писању; други што су незналице; трећи што мисле да су свезналице, и својом педантном ерудицијом више помрачују стил него што га расветљавају. Они заборављају за што и за кога пишу. Зар је мало случајева да романсијер пише као какав природњак, или историчар, а ови опет као романсијери, или приповедачи? Може ли такво писање постигнути сврху ради које је намењено? Може али само као релативна особина стила, ни пошто као позитивна, јер оно што је јасно научницима не мора бити јасно писцима лепе књижевности и обратно. У Реторици А. Бена не говори се о овим особинама јасноће, али се и у тој ваљаној књизи дају неколика правила која су неопходно потребна за коректан и добар стил. Он наводи седам таквих правила. Ми их овде не морамо сва набрајати, јер су нека од њих општа места која се налазе у сваком бољем учбенику. Скренућемо ипак пажњу својим читаоцима на његово четврто правило, јер се противу тога правила највише греши у писању и код наших и код страних писаца. Он каже: „Избегавајте употребу једне исте речи у два разна смисла, кад је размак кратак1* Према овоме правилу није добро рећи: „Истина је да су истина и заблуда покаткад заслепљене". Нити би по томе правилу било коректно оно излагање Г. М. Решетара у коментару 761-ога стиха Горскога Вијенца, где он вели: „Турци им бијаху дали вјеру да им неће дирати у вјеру“.‘У расправи једнога професора који предаје реторику на универзитету, нашао сам овакву једну реченицу: „Треба бити искрен у свом укусу, и васпитавати свој укус“. Ова је реченица такође у несугласици са постављеним Беновим начелом о јасноћи стила. Оваких би се примера могло наћи врло много. Ми их даље нећемо набрајати; нека их читаоци сами потраже код својих писаца које читају, па ће видети како о горе постављено начело греше и најбољн стилисти, као и најобичнији књижевници. Тешко је заиста, врло тешко, испунити све захтеве које закони јасноће изискују. Али зар би се смело при томе попустнтн и ослонити се на начело laisser-aller? Никако. Људски ум и људска природа баш траже те тешкоће да их савладају и да себи створе веће уживање. Зар има тога ко се бави књигом а да не ужива у савлађивању таких и сличних тешкоћа ? Ми мислимо да