Delo

РУСКА Г10ЛИТИКА НА ИСТОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА 26 Г периоду. Наш је велики интерес да он могне једнога дана изаћи из ње а да не изгуби главни елеменат одржања и хомогености који се у њему налази, живахан и силан, од векова, у пркос несталностима које га раздиру, у пркос разноликости раса подјармљених турским освојењем. За нас је интерес првога реда да имамо у непосредну суседству популације које би биле везане за нас везама вере која је оживила Грчку и која усггешно изводи на наше очи ускршавање словенских и румунских народности. „Не устежемо се поновити: чаше интересовање у корист наших једноверацз на Истоку не сме се прикривати. Оно се заснива на два принципа који се потпуно могу признати: на принципу интимног верског уједињења и на принципу одржања отоманске царевине у смислу парискога уговора". Гледиште које се развија у тој белешци потпуно је одговарало традицијама руске политике пре рата. Она је гледала, на Истоку, с једне стране, хомогени православни свет, „у пркос разноврсности раса“ из којих је био састављен; са друге, мусломанску државу под чијим су јармом били наши једноверци. По некад, у логору непријатеља православља, руска дипломатија. имала је да се бори са католичком и протестантском пропагандом које су биле у њеним очима елеменат опасности за тај принцип „живахне и силне“ хомогености који је био и принцип одржања православног света. До год озбиљна опасност није давала маха да се предвиђа раздвајање које би дошло из унутрашњостњ самог православног становништва, верски протекторат, којн је био основна идеја руске политике на Истоку, могао се вршити не бунећи савест дипломата. Њихов задатак био је олакшан реалном солидарношћу интереса која је постојала између православних популација уједињених под истим јармом. После Кримскога рата, руска дипломатија наићи ће на опипљиве последице рада у тишини који се вршио од давно међу народностима на Истоку. Да би се боље разумело у чему су те промене морале реаговати на карактер руске политике, бацимо један ретроспективан поглед на стање православне Цркве пре и после рата. Оно што се обично назива Источном Црквом ннкад ннје било једна црква, него више верских заједница потпуно независних у својим респективним организацнјама и чије оснивање иде у назад за неколико векова. Али за paiui, захваљујући повољним политичким погодбама, цариградскн патријархат добио