Delo

-268 Д Е Л 0 ;је прво место међу свим автокефалним црквама на Истоку а љен највиши шеф добио је титулу „екуменског“, као да би се подвукла његова важност и улога која му је припадала у свим зерским питањима општег реда. Па ипак, никад, од времена византијских царева, екуменски патријарх није претендовао да изађе из тачно одређеног круга својих верских атрибуција. Од освојења Цариграда султан Махмуд подарио је једним ферманом нова права екуменском патријарху. У исто време, та харта јасно је одређивала односе Православне Цркве са мусломанском државом. Не правећи разлику у погледу расе и народности међу новим султановим поданицима, ферман је уједињавао у један народ, рум-милет, све оне који су припадали истој вероисповеди. Да би слакшао административни посао, султан је желео да има на челу покорених народа једнога шефа, одговорног пред владом. У томе циљу, патријарх је добио широку судску власт. Како је представљао интерес православног народа, он је позиван да заседава у дивану међу највишим достојанственицима отоманске царевине и овлашћен да чини представке влади за све послове који се тичу његова стада. Тако је после освојења Цариграда од Турака, титулар екуменскога престола добио из руку освајача нову власт коју његови претходници никад нису уживали у доба Византијске Царевине. Ауторитет црквеног поглавара и политичко представништво стицали су се у његовој личности. Историјске традиције којима је патријарх остао једини законити чувар, додаваху сјају његова положаја, нарочито у очима Грка, који успеше да одрже први ред међу освојеним расама. Али исто тако, за сав православни народ који беше изгубио своју независност, екуменски патријархат постаде неодољиво центар око кога су се груписале све наде и снови за слободом. До год се турска владавина осећала јаком, штитила је принцип иентрализације. Екуменски патријархат беше се створио њеним органом асимилујући у себе независне словенске Цркве и трудећи се да се меша у администрацију осталих патријархата на Истоку. Опозиција на коју је наилазио од стране својих нових стада није била врло озбиљна. За цело, словенске популације нису радо трпиле епископе који нису били њихове расе и који често нису говорили њиховим језиком. Службене неисправности грчкога свештенства биле су му донеле жалосну репутацију, и