Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 279 друго и не ради, него сваког тренутка понавља: „Ово ми је најбољи од мојих дана: ја идем Господу!0 — Да, — вичу му пастори, судије и добротворне даме, „то ти је најсрећнији дан, јер идеш Господу!" Сад се све то, у кочијама, пешке, креће губилишту, одмах за срамним колима, у којима возе Ришара. Ево их, стигли су до губилишта: „умри, брате наш, — вичу Ришару, — умри у Господу, јер се и на тебе сишла благодат!“ И гле, обасутог братским пољупцима, брат-Ришара одвукоше на ешафот, положише ra на гиљотину те му ипак, онако братски, одфикарише главу за то, што се и на њега сишла благодат. Не, то је карактеристично. Ту књижицу су превели на руски некакви Руси из вишег друштва, који се заносе лутеранством, и бесплатно су је послали зарад просвећења руског народа новинама и другим издањима... ...Та лудорија са Ришаром у толико је добра, што је национална. Код нас је, истина, ружно сећи брату главу само за то, што нам је постао брат, и што се на њега сишла Божија благодат, али, понављам ти, ми имамо нешто друго своје, које канда није ништа лошије. Код нас је историјско, непосредно и најближе уживање мучити другога — шибањем. Некрасов има једну песму о том, како руски сељак шиба коња камџијом по очима — „по кротким очима“. Ко то још није видео? — то је русизам. Он описује како се немоћни коњ, на кога су натоварили сувише много терета, заглибио у блато са теретом, па не може да извуче. Сељак се острвио па га бије, бије га дотле, да већ не зна ни шта ради: у заносу шибања камџија га страшно, безбројно: „Макар што си клонуо и изнемогао, али вуци ; скапај, али вуци!“ Кљусенце се напреже и вуче, а он почиње да га шиба, немоћног и без одбране, по плачућим али „кротким очима“. Изван себе, коњ тргне и извуче, и пође даље сав дрхтећи, не дишући, некако у криво, чисто са неким подскакивањем, некако неприродно и срамно, — код Некрасова је то страшно описано. Али то је тек само коњ, коње је и сам Бог за шибање саздао. Тако су нам то Татари објаснили и камџију нам за спомен поклонили. Али се могу шибати и људи... ...И гле, интелигентан образовани господин и његова дама шибају своју рођену ћерчицу, детенце од седам година, шибама. — то је код мене потанко (из новина) записано. Татица још воли, што је пруће са гранчицама: „ударци he бити чешћи и збијенији*