Delo

280 Д Е Л О вели он, и ево га где почиње учешћавати и удубљивати ударце на својој рођеној кћери. Ја знам поуздано, има и таквих — тих, што шибају — који се са сваким ударцем распаљују до сладострашћа. са сваким ударцем све већма и већма, све прогресивније. Шибају један минут, шибају на послетку пет минута, шибају десет минута, даље, већма, чешће, дубље. Дете вришти, на послетку већ не може да вришти, не може да дише: „Тата, тата, слатки тата, слатки тата!“ .. .Ствар некаквим врашким, лудим случајем долази до суда. Нађу адвоката. Руски народ је код нас већ одавно назвао адвоката: „аблакат — најмљена савест“. Адвокат виче у заштиту свога клијента. „Ствар је, вели, тако проста, породична и обична: отац изшибао своју кћерчицу и гле, на срамоту наших дана, дошло до суда!“ Убеђени поротници удаљују се у своју собу и враћају се у судницу са пресудом која оца оправдава. Публика да се истопи од уживања, што су оправдали мучитеља. — Е-ех, та што нисам ја тамо био, ја бих избацио предлог да се оснује стипендија у част мучитељевог имена!... Дивне сличице. Али о деци ја имам још и лепших сличица, ја сам врло много скупио о руској деци, Аљоша

...Једну девојчицу малу, петогодишњу, омрзли отац и мати „врло уважени људи, чиновници, образовани и васпитани“. Видиш, ја још једаред одлучно тврдим да у многих у човечанству има једно нарочито својство — то је љубав к мучењу деце, али само деце. Према свима другим субјектима човечанског рода ти се исти мучитељи држе чак благонаклоњено и кротко, као образовани и хумани европски људи, али врло воле мучити децу — чак само у том смислу и воле децу. Ту баш сама незаштићеност тих створова и саблажњава мучитеље — анђелска поверљивост детета које нема куд и нема коме да иде, — ето то баш и распаљује погану крв мучитељеву. У сваком се човеку, наравно, крије звер, — звер љутитости, звер сладострасног распаљивања услед вриштања мучене жртве; звер необуздано пуштеног са ланца, звер у разврату задобивених болести, звер костобоља, болесних јетри и осталога... ...Ту су јадну петогодишњу девојчицу ти образовани родитељи мучили на све могуће начине. Они су је тукли, шибали, ударали ногама, не знајући ни сами зашто — све су јој тело претворили у модрице; напослетку, дођоше до највише префињености: на зими, на мразу, затварали су је преко целе ноћи у нужник, и