Delo

П Е С М Е 34 Шрапнелска нас зрна узеше за мету. Од игре картеча заклон још најбољи У пушци је био и у бајонету, У злокобној трци и божијој вољи. И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: „Милун се не диже!“ Сви грабљаху брдом, ал’ брат његов заста, Кроз паклену кишу полагано стиже Месту где смо били, и крај брата клече. Док с ножем на пушци лете сви војници, Грмљава ваздухом док кб река тече, Коју каткад људски запарају клици Он крај мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника, свећицу запали, Поново устаде, јурну својој чети Онако узвишен и онако мали. Све се то свршило брзо, и у часу. И док ватра смрти испред сваког зија, По мени се миље необично расу, Јер осетих да сам то ожаљен и ја“. D i s. УУ 3 С В И Р К У. (из „УСПОМЕМД”) Што ме је данас довело амо, у ово мало, сиротно село? Ал’ ту, пред кућом, погледај само: момци и моме. У кући вика. Уђох. Ну старе, чађаве собе. Уљане свијеће о гредама шкиље. У ме сељаци, у шареној ношњи смијућ’ се, чудећ" се пиље. Уз свирку играју многн. Ал’ ко је то тамо^ О ситна вило, валовите, гараве косе, крвавих усана, к’о распухо шииак.. мокар од јутарње росе.