Delo

348 Д Е Л 0 Да играмо и ми? — Меии је право. Поведосмо лако, ко вјетар ал' мала, који ти је ђаво? Она ми вели: Како ти можеш да волиш родицу моју; у ње је коса куштрава, кратка бирај де љепшу коју. Играмо лудо. У мом се срцу нејасна сета буди док хармоника нескладно звони и ружно играју људи. Вели ми: „Је ли да добро играм?“ Признајем нихањем главе и гледам, гледам замишљено у њезине очи плаве. Лепрша њена одјећа лака. Она ми шапће: „Свиђам ли ти се, реци ми право, овака? Реци ми: волиш ли мене?“ Насмијах се: „До врага, мала, што питаш таке ствари? •Љубав, знај, није шала!“ Смијем се, ал’ она сад ћути и играмо, играмо даље. Не чуди мене што пита ни што јој одговарам на то. Чуди ме што играмо даље док се око нас виче, не марећ’ што гледају у нас жо да се нас и не тиче РИКАРД НИКОЛИЋ.