Delo

354 Д Е Л 0 К О Њ А Н И К. Срце моје — ох! срце моје! — Чујеш ли како пролази онај лепи коњаник што долази из прошлости? Све дрхти у галопу његовог белог коња. Душо моја! Он јури кроз долину!... Онај лепи коњаник, онај снажни коњаник, носи мач и штит. Он има црно чело под образином од злата, онај високи коњаник што презире смрт! О, срце моје, срце моје, — сећаш ли се како се он борио сав одевен у гвожђе!... Како је, под стенама страха, чувао своје очи од чврстог диаманта! И како је, имајући за другове само светлу храброст и беду, ишао, без страха и умора, прав, врло сиромашан, али поносит као какав краљ!... О, срце моје, срце моје! Чујеш ли како пролази онај смели коњаник што долази из прошлости? Он има твоје лице, грко и презриво, он има твоју добродушност, он има твоју чежњу... Људи који га виде, људи који га с прагова опажају, вичу: „Ево жалости, ево море, ево бола и носталгије мутна погледа!... Па ипак, Боже мој, ти мораш знати како је добро очајање његово очајање! И ти знаш, Господе, шта сија тајним сунцем у овом лицу ноћи! Ах, љупки коњаниче! Коњаниче стегнути у гвожђе, авај! али рђаво заштићен, куда одлазиш вти, сну некадашњи, стара сени дана славе и части?...“ Срце моје — ох! срце моје! Чујеш ли како пролази онај велики коњаник што долази из прошлости. (С француског превео Р. ПетровиН) Сен Жорж де Бухелие.