Delo

ИЗ СТРАНЕ ЛИРИКЕ 353 у небеса. Из његових отворених груди крв тече дугим млазевима узалуд је прелио дубину мора : океан је био празан а обала пуста;’ као једину храну доноси своје срце. Суморан и ћутљив, пао по камену, делећи својим синовима своју очинску утробу, свој бол уљуљкује у својој узвишеној љубави, и, гледајући како му истичу крваве прси, изнемаже и посрће на својој самртничкој гозби, пијан од пожуде, нежности и ужаса. Али се каткад, у божанственом жртвовању, заморен умирањем на предугим мукама, побоји да га деца не оставе жива; тада се подиже, шири своје крило према ветру, и, раздирући своје срце дивљим криком, баца у ноћ тако тужан поздрав, да морске птице напуштају обалу, а путник, задоцнео на жалу, осећајући да пролази смрт, предаје се Богу. Песниче, тако чине велики песници. Онима, који за време живе, дају да се веселе; али људске гозбе, које они нуде на својим свечаностима, већином личе на гозбе пеликана. Кад они говоре о превареним надама, о жалости и о забораву, о љубави и о несрећи, то није склад за растезање срца. Њихове декламације су као сабље: оне у ваздуху оцртавају блистав круг, али с њих увек виси по која кап крви. П есн и к: О Музо! незаситљива утваро, не тражи ми то више. Човек ништа не пише на песку у часу кад пролази орао. Видео сам време кад је моја младост на мојим уснама непрестано била готова да пева као птица; али сам претрпео тешко мучење, и најмање што бих о њему могао рећи, кад бих то покушао на мојој сили, пребило би је као трску. (Превео Р. Караџнћ) Алфред ДЕ Мисе. Г Р О Б. Ископао сам један гроб у овој мирној земљи, и ниједно око није заплакало, и ниједна уста нису затужила. Ту је пусто и ћутљиво, ту леже широке сенке. ту почива на путу сива, укочена самоћа. Само кад прве звезде подигну своје трепавице, а из нагомиланих облака извирне плашљиви месец, Један ветрић, који уздише, иде мртвом долином, — то је моје расплакане љубави немирни, чежњиви бол. ВиЛХЕЛМ ХОЛЦАМЕР. 23 (Превео С. П.) Дело, књ. 70.