Delo

ХАМЛЕТ — КЊИЖЕВНЛ СТУДИЈА Племенити геније је од малена гледао туробно северно небо, а тешки сумор над данским морем шаптао му озбиљне и узвишене речи о животу и свету. Тада му се у души купило очајање као густа магла над морем у дугим монотоним данима на северној обали. Ћутљива природа га упутила на ћутање и тишину, у којој се живи великим живогом самопознавања. Удубљен сам у се познао је оно, што нико пре њега није познао. Његово велико срце је дрско звало богове на суд, да му даду одговора, што ће на овоме свету, да очајнички клоне због грозног ћутања од њихове стране. Велико племенито срце је силно волело и мрзело, а испод облачног чела су севале муње сазнања. Сувише сунца је имао тај мрачни младић. Ко не види племенитог патника како мрачна чела и туробна ока прати мутне таласе данског мора и како ослушкује њихово чудно шаптање! Магла, неодређеност, величанство и дубина!... Према њима се конформирала Хамлетова душа, да после гледа дворски сјај и лаж презривим оком и надчовечанском иронијом. Сувише сунца је имао тај мрачни младић, коме убише узвишеног оца. Убише му племенитог оца, а нису знали шта су урадилн. Хтели су да им буде боље у животу и да лепше проживе на овоме свету. Мислили су да они сами буду богови судбнне. О, лешине једне на пустом узбурканом мору живота! Зар мислите да се успротивите његовим силним таласима? Зар мислите сами да стварате судбину? А да знате како је она узвишена над вашим жељама! Ви сте хтели његову круну и његову лепу жену. А та лепа жена без карактера — жене су без карактера — та лепа жена — о чуда! Зар је то Хамлетова мати ? — Одрече се великана да приђе ситничару, прљавом духу. Ниске су и ништавне