Delo

364 Д Е Л 0 жеље братоубице и краљоубице, и ако су покривене сјајем. Зато видим његову црну лешину, како се сама њиха на црном мору Судбине. Сама самцита, што је и најужасније, без своје воље се љуља за таласима како они хоће. Још мало па ће га појести рибе, а његов ће се костур спустити звечећи о морске корале. Мртав ће се до вечности кајати за своје грехе. И како само краљица остави узвишеног краља, по карактеру недостижног, а по лепоти равног Адонису, да приђе ругоби! Бар да је био леп братоубица. Ето како нас изненађује женско несавршенство. Убише краља, али не знадоше шта учинише; јер они гледаху Срећу у златној круни и свиленим фотељама. Али је то била само сјајна варка, а Срећа је дубоко ћутала у њиховим сопственим душама. Не поможе им ни златна круна, ни сав дворски сјај, јер се око њихових немирних душа стално лепршао дух убијенога краља као гладан гавран и вапијао за освету. Душе су им биле немирне под златном круном и краљевском таљаром. А судбина, коју су они сами хтели створити, створила је од њих лешине, тако лако, као играјући се. Али авај! у томе вртлогу је отрован мач опекао и невиног, племенитог младића Хамлета, и велике мисли су замрле у његову мозгу за вечност. Све личности из Шекспирове драме су ишле одређеним смислом — истинитим и лажним, а само је Хамлет с карактером генија стојао у недоумици и сумњању. Сваки је на крају добио свој део — добио је и Хамлет. Само што Хамлет умире хладно као Христос и Сократ што умреше — без вајкања, а убод отровног мача сматра за играчку. Чудновато силно дела то место у трагедији, где Хамлет, смејући се и шалећи се, умире. Његова трагедија није његова смрт, него његово душевно осећање и сумњање. А чудновата надчовечанска иронија чини га већим од човека. Сваки од нас иде несвесно лажним смислом. И сваки мисли да је најбољи пут који је изабрао, а тек кад прође тај пут увери се какав је он — да га није одвео жељеној мети. Само ретко ко — њих зову мудрацима — иде путем који му није жудња изабрала и не нада се ни добру ни злу. Оно, што изненађује код Хамлета, то је она многостручност карактера. Баш из те многостручности карактера излази да Хамлет нема строго обележен карактер у смислу употребе те речи у обичном животу. Јер сваки обичан човек има свој карактер строго обележен. Само што је тај карактер код људи састављен