Delo

368 Д Е Л О јако личи на песнике. У осталом у Хамлету треба видети самога Шекспира. Његове мисли нису философске, већ и велика песничка откровења, до којих он долази не размишљањем већ својом узбудљивом природом. Јер Хамлет се за све интересује и све га дира, узбуђује. Кад је реч о смрти, њега не дира само његова сопствена смрт, већ га узбуђује уопште факт да смрт постоји. Тако силно дела оно место, и ако у некој очајничкој иронији баш тим јаче, кад Хамлет посматра лобању дворске будале, коју је гробар ашовом избацио из гроба. То је посматрање Хамлетово тако силно, а речи импресивне и убеђујуће, да човек наједном осети ништавност живота и силину смрти. Цео живот човечји нам просине пред очима, па чак и његово труљење У гробу. Па оно потцењивање славе Александра Великог. Ту нам слава излази као нешто празно, без вредности, јер је она за Александра Великог ништа, чим је он умро; његовим пепелом се лепе куће. Па она иронија о краљевима. Краљ ће проћи кроз црева једнога слепца — просјака. Само што највише дира овде, то је што није чиста иронија, већ измешана са извесним очајањем. То је његов светски бол. Та његова узбуђења на сваком кораку показују да је он и песничке природе. Јер код песника још од малена свака појава изазива интересовање, које је у самој ствари потекло од узбуђења. Зато је његов карактер тако многострук, што на тај начин — баш том узбудљивошћу и интересовањем није образован за практичан живот, већ за све. Тако се његова генијална природа развијала стално од колевке до гроба. Увек примчив за спољни свет, а са сталном детињском жудњом за сазнањем, његов геније никад није старио. Што се тиче савршенства моралног, инелектуалног и физичког, може се казати — што је утврђено посматрањем природе — да су оне савршеније јединке, које се доцније потпуно развију, зато што се оне дуже раззијају. Све морално и интелектуално васпитање једног пилета, које је овога момента изашло из јајета, у томе моменту је извршено. Ако сте јаје разбили на патосу, оно ће одмах ревносно почети кљуцати по патосу, и ако на њему нема ниједне травке, зрна, ни црва. Целог свог века оно се даље не развија, него само зна за тај један посао, који врши ради органских функција. Ако овај пример пренесемо на људе, видећемо да овде има