Delo

X А М Л Е Т 369 различитих егземплара. Што се човек пре развио, биће све несавршенији, а што се доцније развијао биНе напротив савршенији, баш тиме што се дуже развијао. Ако пођемо још даље видећемо да је генијална природа у сталном развоју, и да никад не достиже крај свога развића. Отуда је примећено, да код гениалних природа има нечега дечачког, нечега што се виђа код дечака, који се тек развијају и који жудно и с интересовањем посматрају природу. Тако и Хамлет не прави утисак озбиљности — бар озбиљности у светском смислу те речи. По својој спољашности Хамлет је тип плавога човека. Код плавих људи карактер је много мање одређен него код црномањастих. Само црте на лицу плавог човека су много нејасније и мање маркиране, него код црномањастих. Осим ове физиолошке појаве наступа још и та да су плави нежнији и више меланхолични или бар сентиментални. Изгледа, да је то дошло отуд, што су плави мање способни за животну борбу, јер су мекши. На једном месту, каже краљица за Хамлета, да је пун, а такви су људи увек мање способни за борбу. А како су туробне северне обале утицале на младу душу, у којој су тако чудно спојене нежност и узвишеност!... Густа, плава магла ћути данима над бескрајним морем; зато и туробна мисао иде у бескрај. Тамо ретко кад сунце позлати морске воде. Дуге су ноћи са очајничким криком северног ветра, и праштањем таласа. А после удара таласа шири се шум, што много личи на уздах. Кадгод грмне талас о обалу, одмах се тај уздах даље распростире по црном ноћном мору. Црне су ноћи на северним обалама, да их ни најцрња меланхолија не може дочарати. Злослуто језиво шуме четинари, а меланхолија је све већа. Тамо на северним обалама нема белог цвећа и сјајног сунца. Бескрајно је море, туробне магле, узвишено страшна музика ноћне буре, зато и мисао лагано тоне у мрачни бескрај и тражи оно што никад неће наћи; зато душа тугује за питомим обалама и сунцем и цвећем незнанога мириса и бљештаве боје. Какви ли су људи тамо? Цео дан хладна магла, а ноћу њихов осветљен прозор гледа као око у узвишену северну ноћ и слуша страшну музику мора. Има ли ту лепоте? Чудна је то лепота, лепота црних бурних ноћи над морем, усамљених, без живих створова. То је друга лепота — то је озбиљна Лепота. Она буди велике мисли. Дело, књ. 70. 24