Delo

388 Д Е Л 0 доба створио једну нову споља. Јер влада светом до тада је била! продрла само до Алпа, Цезар је отворио једну нову позорницу,. он је засново позорницу, која he сада постати средиштем светскеисторије. Затим је учинио себе владарем света, борбом, која нијеодлучена у самом Риму, него тиме, што је он цео римски свет освојио" (н. и. м. стр. 401). Хегел прави једну духовиту примедбу о Цезаревој смрти: „Смрт Цезарева није била смрт монархије^ ова је била историска нужност и морала се јавити.“ Царство преставља такође немогућност, да се измире она два момента, држава и право, јер индивидуалност као правна личност је у царству истина потпуно загарантована, али она губи своју политичку слободу, сноља постаје нула, пошто је у царству само један политички слободан, император, а остали политичко робље. Ова нерешена противречност улази у саму свест Римљана, и пошто нијебило могућности да се она реши, остало је само повлачење њиховог духа у себе. Доиста виши сталежи за време царства бавили су се само својим приватним пословима, науком и поезијом, прибегли су унутрашњем занимању. Међу тим како Римљани нису били продуктивни, њихово занимање науком и. уметношћу остало је непродуктивно. Право спасење од противречности римске државе доноси хришћанство, којим почиње четврта периода светске историје, периода старости. У хришћанству се најзад јавља унутрашња слобода духа као принцип, ту дух долази до свести о себи. О Христу вели Хегел: „Најдубља мисао је спојена са личношћу Христовом, са историјским и спољашњим, и у томе је баш величина хришћанске религије, што се она и поред све ове дубине лако може схватити од свести са спољашње стране и што она тражи да се дубље у њу уђе“ (н. и. м. стр. 423). Византију Хегел не рачуна за преставника хришћанске слободе и о њој вели: „Византиско царство је велики пример за то, како хришћанска религија може остати апстрактна код једног образованог народа, ако се целокупна организација државе и закона не реконструише по њеном принципу" (стр. 431). Византија се бави само догматским препиркама, које улазе у саму широку масу, у потврду чега Хегел наводи једно место из једног од светих отаца о Цариграду: „Овај град је пун занатлија и робова, који су сви дубоки теолози и који проповедају у својим радионицама и на улицама. Кад хоћете да промените сребрни новац код мењача, он вам даје поуке о томе, чиме се разликује отац од сина; кад питате за цену хлеба^