Delo

X Е Г Е Л 387 Грка. Хеленистичку периоду Хегел врло мало узима у обзир, у њој међутим лостају уређеније грчке државе но што је то раније био случај и у тој периоди јављају се као самосталне позитивне науке. Принцип унутрашње слободе духа јавља се први пут у римском свету, али још у једном формалном облику, као апстрактни принцип слободе индивидуума, као слобода личности у правном смислу (приватно право). Корелат овој слободи и оно што њену реализацију омогућује јесте њена супротност, држава. Тако држава и право престављају у римском свету два принципа, који су у супротности један с другим и који се допуњују. Индивидуум постаје слободан само тиме што се потпуно потчињава држави у свима другим правцима. Рим у светској историји има још један значај, а io је што он преставља светско царство, чији је принцип друкчији од персијског. Док у Персији сваки народ задржава свој индивидуалитет, дотле је Рим насилничка држава, која уништава индивидуалност држава и народа, која је универзална. Духовни живот је у Риму врло слаб упоређен са грчким. Рим је држава прозе; ту човек има да изврши трудан рад, зато је то доба зрелости. Од почетка свога Рим има у себи нечега насилног: он је у почетку држава разбојника, и тај карактер задржава кроз целу историју (по Хегелу то се види и из начина на који је Рим дошао до првих жена). Проза римског духовног живота огледа се и у њиховој религији; грчки богови су богови поезије, римски су практични, њима се Римљани обраћају само у нужди, очекујући од њих помоћ у практичном животу. Римску историју Хегел дели на три периоде: 1. периоду постанка и развитка римског парода, која траје до другог пунског рата и завршује се победом над Ханибалом; 2-га периода до оснивања римске царевине и 3-ћа до пропасти њене (при чему Хегел рачуна византијску царевину за продужење римске, не придајући јој самосталну улогу). Прва периода карактерише сс борбама патриција и плебејаца, и њиховим релативним измирењем. Затим Рим се окреће споља, баца се свом снагом на спољне непријатеље, и савлађује Картагину. У другој периоди Рим покоравл околне народе, али у њему настају грађански ратови, којн показују, да Рим не може да измири супротности државе и индивидуума. Ледино решење које остаје, да се та супротност измири, јесте прибегавање царском режиму. Цезар је то видео, и он је био срество светско-историског рлзвитка да се то нзведе. „Цезар је двоје учинио: он је изравнао унутрашњу супротност и у исто •25*