Delo

ЖАН ЖАК РУСО КАО ПЕДАГОГ — СВРШЕТАК Са говором почиње други период живота, од друге до дванајесте године, и о њему говори друга књига. Патња је оно, што понајпре има Емил да научи. Снаге се развијају и дете постаје себе свесно. Али не треба само и искључиво мислити на његову будућност, ни жртвовати садашњост неизвесној будућности, већ треба бити хуман спрам деце, а то значи у детету треба само гледати дете. Што је најважније, треба допустити да се жеље простиру само донде док допиру снаге, пошто је дете само тада слободно, јер слободан је онај, који хоће само оно што може. Уопште узев деца неће хтети оно, што је по њих бескорисно и штетно, али ако дете показује недопуштене жеље, онда само не, јер тиме постаје неслободно, већ на супрот тим жељама истаћи физичке сметње; зависност од самих ствари је једино природна зависност, дакле на место закона треба да ступи искуство не моћи друкчије. У Емиловом васпитању за време тога периода играју велику улогу сила, нужност, немоћ, принуда. Дужност, кривица, послушност и заповедање — све сами појмови морала — не постоје за њега, он живи тада само у физичком свету, а не моралном. Исто тако не треба прерано резоновати са децом. Истина је, да је један од главннх задатака васпитања учинити децу разумном, али хтети дете васпитати путем разума, значи почети са краја, јер природа хоће да деца, пре но што постану људи, буду деца. Дакле не разлози, већ гвоздена нужност не моћи друкчије; не заповести, не уторитет, већ треба своју надмоћ истаћи на супрот детињој немоћи, јер га само нужност учи стрпљењу. Први покрети природе су увек правилни, зато дете неће никад да шкоди, и ако може да нанесе много штете: оно не ради рђаво.