Delo

434 Д Е Л О клом у грудима и у глави ? Не, ти нарочито идеш, да им се придружиш... а ако им се не придружиш, ти ћеш сам себе убити, а нећеш издржати! — Постоји једва таква сила, која ће све издржати! — проговори Иван, сад већ са хладним осмејком. — Каква то сила-3 — Карамазовска... сила нискости Карамазовске. — То значи да потонеш у разврату, да удавиш душу у распадању. Је ли? Је ли? - — Па скоро и то... Али до тридесет година ћу можда и избећи то, а после... — Ама како ћеш избећи? Чиме ћеш избећи? То је немогућно са твојим мислима. — Опет на Карамазовски начин. — Је л’ онако — „све је дозвољено“ ? Је ли све дозвољено, је ли тако, је ли тако? Иван се намргоди и наједаред некако чудновато побледе. — А, то си ти, дохватио јучерашњу речцу, на коју се Миусов нашао онако увређен... и оно што је онако наивно бубнуо и изговорио брат Димитрије! — насмехну се он. — Па, најпосле добро — „све је дозвољено“, кад је већ реч изговорена. Не одричем се. А ни Мићењкина редакција није рђава. Аљоша га посматраше ћутећки. — Ја сам, брате, одлазећи, мислио да на свем овом свету имам макар тебе једног, — проговори Иван са неочекиваним осећањем, — а сад видим да ни у твом срцу мени нема места, мој мили пустињаче! Од формуле: „све је дозвољено" ја се одрећи нећу, но па шта, хоћеш ли се ти зато од мене одрећи? А? А? Аљоша устаде, приђе к њему, и ћутећки га тихо пољуби у уста. — Књижевна крађа! — повика Иван, прелазећи наједаред у некакво усхићење. — Тај пољубац си ти украо из моје поеме! Али, хвала! Устај, Аљоша, хајдемо, — време је и мени, и теби. Они изађоше, али се задржаше код гостионичког улаза. — Ево шта, Аљоша, — проговори Иван одлучним гласом. Ако стигнем, ако будем кадар уживати у лепкавим листићима, ја ћу их волети, само сећајући се тебе. Ја само кад знам, да си ти негде ту, па већ нећу изгубити вољу за живот. Је ли ти то доста? Ако хоћеш, узми то макар као изјаву љубави. А сад — ти десно, ја лево, — и доста, чујеш ли, доста! То јест, ако