Delo

КРОЗ живот 29 нимо, што мора бити, и с чиме се миримо управо стога, што знамо да „мора тако бити“. После венчања чекала их је лепо украшена засебна соба у хотелу Јевропи. На столу је била палма и ваздан цвећа, и знанога и незнаног за људе одозго, крај стена били су лимунова и неранџина дрвета. Светозар је све то тгко удесио, јер је хтео да Милица види, да је под другим небом. Милица је то захвално признавала, али јој се чинило да највише осећа тешки мирис тубероза, ида јето чини тромом и нерасположеном. Кум је напио лепу здравицу, парафразу свога писма о вези филозофије и права, и завршио је дабогме најлепшим жељама за младенце. Ни стари сват није изостао, и пожелео им да срећа њихова живота буде бескрајна и вечита као и ово море што је, што га сад први пут виде. Мало се друштво било расположило, сви су били весели, Љубица је непрестано скакутала око стола и око Милице, само је Милица највише осећала тешки мирис тубероза. Пред вече су Давид и Милица били спремни за пут у једно мало место на истарској обали, где им је кум препоручио, да проведу неколико дана. Цело их друштво отпрати до брода, и стајали су на обали све док се брод није кренуо, и док им се год нису сасвим изгубили из вида. Женске су на обали прекидале лепршање белих марама само да обришу сузе, које су верни пратиоци сваког великог догађаја у животу. Лађа је помало љуљушкајући се од маестрала пресецала ситне таласе. Давид и Милица су седели на крову. Давид је држао у својој руци руку Миличину и гледао је у њу, а она је замишљено гледала у то широко, отворено море, што је сад пред њоме. XIV Ни Давид није имао оног финог такта, који све сам погађа, нити је знао како треба да се нађе према Милици. Милица није умела то себи да протумачи, али се сећала „авети“ и осећала страховито понижена. С ужасом је приметила да се није убојала, чега се највише бојала : она није друг, није пријатељ, но срество, пуко срество. Suum corpori, јер тело мора да да оно, што две душе највише спаја; то је она добро знала, у последње доба све јаче осећала, и није се стидела то себи да призна, али је осећала и то, да свака телесна страна има и своју душевну, што јој одговара, а која такође задовољења тражи. А ову Давид није умео да задовољи.