Dijalektika prirode

Ми сад дакле немамо више два проста облика атракције и репулзије, него имамо читав низ подоблика у којима се одиграва процес универзалног кретања развијајући се у међусобној су|Протностн атракције и репулзије. Али оно што ове разноврсне облике појава обухвата једним изразом кретање није ни у ком случају априористички захтев нашег разума. Напротив, разноврсни облици сами се испољавају као облици једног истог кретања чињеницом што под извесним околностима прелазе један у други. Механичко кретање масе прелази у топлоту, у електрицитет, у магнетизам, топлота И' електрицитет прелазе у хемиско разлагање; хемиско једињење са своје стране развија топлоту и електрицитет, а помоћу овог електрицитета развија магнетична кретања масе. И то се врши на тај начин што једна одређена количина кретања једног облика увек одговара тачно одређеној количини кретања другог облика; у томе је опет свеједно од којег облика кретања је узета јединица мере којом се мери ова количина кретања: да ли она служи за мерење кретања масе, топлоте, такозване електромоторне силе или кретања које се реализује у хемиским процесима. Ми дакле стојимо на гледишту теорије о ~Одржању енергије" коју је основао*) Ј, Р. Мајер 1842 и

*) У популарним предавањима, 11, стр. ПЗ, Хелмхолц приписује себи, поред Мајера, Џоула и Колдинга, извесну улогу у јестаственичком доказу Декартовог става о квангитативној непроменљивости кретања. „Ја сам сам, не знајућп ништа о Мајеру и Колдингу, а упознат са Џоуловим експериментима тек накрају свога рада, пошао исшам аутем-. ја сам се нарочито трудио да испитам све одноое између разних физичких процеса, које је требало оценити са наведеног гледншта, и објавио сам моја истраживања 1848 у једном малом спису под насловом; .О одржању силе". Међутим се у овом спнсу не налази ништа ново за стање науке у 1847. Ништа ново сем напред поменутог, уосталом врло драгоценог математичког доказа да су „одржање силе* и централно дејство сила које дејствују између разних тела неког система само два разна израза за исту ствар, и затим тачнијег фориулисања закона, да је сума живих сила и напонских сила у једном датом механичком систему константна. У

43

Основни облици нретања