Dijalektika prirode

Али пошто је свако од оба тела пало са своје висине, ишчезло је његово кретање. Овде се дакле гпу показује као мера просто преношљивог дакле трајног механичког кретања, ШУ 2 се испољава као мера тренутног механичког кретања. Даље. У удару потпуно еластичних тела вреди то исто: сума ту и сума ту 2 је и пре и после удара непромењена. Обе мере имају овде исгу вредност. Није тако са ударом нееластичних тела. За тај случај нас уче обични основни уубеници, (висока механика скоро се и не занима таквим маленкостима) да је и овде пре и после удара сума шу такође иста. Напротив, дешава се губитак у живој сили, јер ако се сума ппу 2 после удара одузме од њихове суме пре удара, онда остаје један остатак позитиван под свим околностима; за овај износ (или његову половину), већ према начину схватања) смањена је жива сила услед узајамног продирања као и промењеног облика сударених тела. Ово последње је јасно и очигледно. Није тако очевидно прво тврђење, да сума ту остаје иста пре и после удара. Жива сила је, упркос Сутеру, кретање, и кад се један део од ње изгуби, онда се губи и кретање. Према томе или гпу не изражава тачно овде количину кретања или је горње тврђење погрешно. Уопште је сва та теорема наслеђе из времена, у коме се није ни слутило о греобраћању кретања, кад се дакле ишчезавање механичког кретања признавало само онде где се то није могло избећи. Тако је овде једнакост суме шу и после удара доказана на основу тога што нигде није запажено смањење или повећање те суме. Али ако тела одају живу силу због унутрашњег трења које одговара њиховој нееластичности, онда она одају и своју брзину, те сума гпу мора после удара бити мања него пре њега. Јер ипак је нелогично занемарити унутарње трење у израчунавању ту, кад се оно у рачунању ту 2 сасвим одређено узима у обзир. Међутим ово ништа не смета. Чак ако и прихватимо ту теорему и рачунамо брзину полазе-ћи од претпостаке да је сума ту осгала непромењена, чак

61

Мера кретања рад