Đul-Marikina Prikažnja

103

нп за мал, ни за паре, ни за аљпне, ни за милос’, нн пак за пријетељп: салте сам тп, деткпно, жудан за слободију. А ако умрем, а не дочекам да чујем звона на нпшевачку цркву, ја ћу сп, бре унученце, отиднем на онај свет сас отклопене очи: заради тај голем жалос’ неће мп се може заклопу.® Он зборп, а нама од њигово зборење ударпше слузе на очп, и њему си се тике притресе брада; а Сотпраћ не се смеје, но како голупче гуче, како да разбпра што му деда зборп, па му сас гукање на њигови речови одговара. К’д опази што смо се сви ражалплп, татко обрну друго: узе да збори кол’ко си му је унуче благо, кол’ко убаво, што ће си бидне к’да порасне висок како селвија. Тике туј оиај боба-Настасија; Јес’ па, селвија. Ја га какав је малечак па дебел. Ие ли познаваш, аџијо, што ће ти унуче бидне исто како чутура за туцање каФу. Татко се пак не сећаше заш’ га задева боба-Настасија, та вика. Неје, Настасијо. Малечки па дебели несу чутуре за туцање кафу , но гумасти шимшири. А оваја па се задева (јербо врс’ му је била):