Dositej Obradović u Hopovu

Глава 1 Генер. визитација Фрушкогор. Ман. 1758 2

попа 4 АНИ ПН

Извор свега зла беше, зацело, укидање општежитија и увођење осопштине. (рраво монаштво је савршено одрицање од света, дакле, одбацивање имања п части: монаштво и имовина су два појма који се не могу сложити, бар не логички. Они који уђу У монашки живот сматрају се као да су умрли за свету па као што мртви немају ничега, тако црквени ка нони траже п од монаха да нема ничега својега. Јер

монах који има што био би као мртвац који лаже и

претвара се да је мртав. Идејал монаштва се, стога, може достигнути само у строгом и безусловном општежитију; општежитије тежи на једну сврху: задобити духу победу над телом и достигнути вечно: спасење. Стога општежитије одређује: појединац нема. ништа, све је заједничко, сви се једнако хране и то, по прописима монашког устава, у опћој трапези, сви носе једнако одело, набављено о манастирском трошку, сви имају заједничку економију.

Али се нигде нису чиниле толике зле употребе као у монаштву. Треба, додуше, признати, да ништа није тако тешко као право монаштво. Стога су људи

већ од почетка монаштва ишли у калуђере да нађу

пут, којим ходећи могу спасти душу, али су се сва“ којако трудили, да уклоне трње које расте на том путу. Тако се пронашло олакшано монаштво, т. 58. ћелијотско или идијоритамско. Човек би се постригао за монаха, ушао би у манастир, али не би ступио у манастирску општину, да се тако покори њеним трудним и опорим захтевима, него би добио у манастиру засебну ћелију, сместио се у њу ми живео 0 свом руху и круху, јео што је хтео, колико је хтео

п кад је хтео, постио или мрсио — како га је била. воља. Овај проналазак је морао годити нарочито онима“

што су ишли у манастир, не из уверења, не да 06 предаду Богу на службу, не да се испаштају, него да у њему нађу уточиште од беде и певоље. !")

у Голубинеки о. с. 128. 685. 605. ) 5

тајио венац ен рит н