Dubrovačka trilogija

150 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГРОФ ХАНС хоће до капелице

Неко нам се руга!...

БАРУНИЦА ЛИДИЈА заустављајући га, продирно Неко моли! МАРКО тврдо, скоро брутално, тихо Лидији

Не разумијеш ли, да ово није мјесто за нас

БАРУНИЦА ЛИДИЈА

тихо свим осталим

Како дошли, тако пошли! (Отавља се на чело свијех у пози пријашњега хора.) Лупежи — Марш!... (И ето се опет створила поворка, која у хитријем темпу зајечи између зуба „Хор лупежа“ нестаје на десну истим балетним ритмом, истим смијехом, истом кокетеријом, истом дражести, свеђ праћена звонцем, што их тјера и што им се руга Позорница остаје напокон празна. Још један прасак бучнога | смијеха тамо доље, кад је махнита младост изишла из пусте куће, — још један куцај и — звонце умукло. — Велика тишина. — Врата се капелице полако отварају.)

ТОСПОЂА МАРЕ

показала се на тамноме прагу, као да је маузолеј избацио мртве у сутон. Ове је тихо, мирно на бијелим плочама, уморене тараце. Над њоме небо, ту горе још цавти п прве звијезде се смију у зеленкастој плавети. Са Срђа слази. дах вјетрића пун воња лаворпке и вријеса. Тамо поврх црне Петке један облачић неће никако да се удуне. — Госпођа Маре остала је непомична, као да слуша јеку несталих гласова. Блиједо се лице смијеши. Коракнула је, па климајући главом

Побјегли су! — како врапци!

ВИЦА

хрло, најеђена, запијехана, а за њоме двије дјевојке, које