Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 149

Из далека, с Михајла, чује се звонце Здраве-Марије —_ ситно, придушено од зеленила, пак тамо доле одговара „Крет“ у Гружу затегнуто како јека. На небу се улунула румен Шетка је сасвим поцрњела на златноме мозајику залаза сунца. Нико не чује вечерњи поздрав чемпреса.

БАРУНИЦА ЛИДИЈА

прекомјерним весељем, Марку, да је сви чују

А сад!... Хомо! Апх епјег5!

СВА МЛАДОСТ

у једном клику

Апх ептег5!... (Дивља раскош узвитлала се из ситних нота јадних наших мужиканата, пак прошла у крв, У ноге, у живце оне бездушне младости. У побожноме миру задријемалога двора и природе, што моли, захуји жарки „галоп-канкан“ Офенбахова Орфеја као крајњи изазив нових људи ономе тпихоме умирању тивућгодишњих идеја п покољења. Сва младост игра држећи се махнито у једној колони, у непрестаноме пјевању и смијеху. Мајке су се тобоже згрозиле, пак са смијехом неког нутарњега задовољства шичезавају у собу на десну. На челу свијех — канканује Лидија, модерна бахантица. Пламен јој је у очима иу пребијелим зубима. (Сва та бура весеља потраје мало часова; цијели је живот у њој. Али изненада зазвечи на тараци јак, неумољив „диндин“ звонца из старе капелице, што га невидљива. рука потеже за коноп. Исто као да се на једанпут прекинула мехаг ничка пграрија, а фигурице зауставиле се у плесној пози и са уклесаним посмијехом лутака, све је друштво остало нидемо, непомично, окамењено слушајући мједени маљић, што бије тамо горе у вечерњоме злату.) |

БАРУНИЦА ЛИДИЈА

прва се пренула, пак у пустоме, тихоме смијеху ставља прст на уста.

Пет!... тараца се свети!... (Мужиканти бјеже низ скале у ђардин.)

1 БУ пакао“.