Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 161

ВУКО

макнуо рукама, отро сузу лактом од рукава, пак се окренуо, као да ће слазити; тихим, тугаљивим гласом, рек би да завлачи горску пјесму

Ех| _ Тешко своме без својега! (Слави и оде.)

ГОСПОЂА МАРЕ

као горе Реци, — реци мени, Лукша мој! — твоје јаде. Како тад!... ГОСПАР ЛУКША преображен у лицу, приближује 10] се. Пламен његових очију забб се у празне зенице невизрецивим погледом, из кога ниче страшна мисао. Јаче, али као дах Маре!... ГОСПОЂА МАРЕ

оћутила је његов дах, макнула се напријед и дохватила се пру-

жене му руке. Свијећа задрхтала у њезиној руци. Ускликом

Ах! ту си!... — ох! зашто ми не говориш 2 — што те мучи»... Сестра сам ти једина!... Ах! само немој онијем гласом. — И тад си рекб исте,

псте ријечи: „тешко... тешко.. ,“ ох! како је оно...

ГОСПАР ЛУКША

као горе, вас му се живот укочио у погледу, којим пије оне

блиједе усне, оне празне очи, а с чежњом човјека, који хоће

да упозна, какво је лице удеса. Дубоким гласом тик до ње, понављајући Вукове ријечи

Тешко своме без својега!... (Узимље јој полако свијећњак из руке и ставља га на таволин.)

ГОСПОЂА МАРЕ

сва се притисла уз њега

Јес"... јес!... Данас је први пут, да ми говориш гласом... младости твоје! Ох! како си је ћутио! (милујући га) Јадан мој. Лукша!... И ти си послушб наше старе! — Оставио си је!... Видиш...

Иво Војновић 1