Dubrovačka trilogija, S. 58

40 Иво ВОЈНОВИЋ,

ГЛАСОВИ ГОСПАРА НА ПОЗОРНИЦИ

тихо, као да шушти сухо лишће

Јеси ли га видио!... Ко му је допуштио!... Изит из двора... у плашту!... Сће зсапда1о! Види се; да је све доспјело!...

КНЕЗ

дошао је усред дворане полако, малим развученим корацима. Не обазире се на остале који га гледају с разним изразима зачуђења и радозналости. Види му се, да је заокупљен једном малом, скоро смијешном ствари. Усне му се мичу и нека врста посмјеха затрепти на палим уснама. Кад је дошао до Никше, који је престао читати, пак га иронички мотри с очалином, кнез га погледа за час, па се јаче насмије и тресе главом показујући на писмо, што држи отворено у руци.

Ево књиге Антуна Сорга из Париђа. Нашб сам је! — Хе!... вриједи да је прочиташ. — Проприо сад! А знаш како почимље 2 (Омије се тихо у себи, да га мало кашаљ души): — Ах!... моја Мара није се могла умирит!... имађинај се! (Чита књигу великом златном лупом, што му виси испод плашта) ЕссеЛепб ввјтшо ЗТепбг Рг1пстре! Драги мој Маро! А што васјош враг није однио 2!1,..“ (Жамор; кнез се смијуцка за себе па настави

даље читати) —- пак... „Још је дакле Република жива!“ ...ечетера! ечетера!... (Све у старачком кашљуцавом смијеху) Који је оно враг од човјека!... (као да се нечеса спомиње) Ах!... да не заборавим...

(обрћући се према разним групама) Карло и Томо... да! чини ми се, дошб сам вам напоменут, што имате учинит...

ОРСАТ

би хтио да га заустави, али

КНЕЗ

погледа га у чуду, хладно, отсутно, пак наставља, свеђ једноставно п наравно

Лауристон је на Пилам, па довикнуо Луку

1 Одломак аутентичног писма из књижнице кнезова Сорго-Поца.