Dubrovačka trilogija, S. 70

сл [5]

ИВО ВОЈНОВИЋ,

ДЕША

наслонила му се полако на раме. Задњи сунчани траци обасјавају их крвавим свијетлом. Тихо, дубоко, покавујући запад, што пламти у оквиру прозора

Не видиш ли2...

ОРСАТ кликнуо, па јој зграбио руку и загледао се у сунце што тоне Ах!... заходи сунце! ДЕША Сунце слободе!... (Загрљени, нијеми, стоје пред

отвореним балконом.) ОРСАТ у великој тишини

Како мирно пада!...

ДЕША

наслонила главу на његово раме

Хоће ли се пгда вратит2...

ОРСАТ као горе, сасвим тихо Ово, — нигда !... ДЕША пружила се сва према сунцу, а искипјела је у гледању. Гледај... гледај!... још мало... још трак,.. ОРСАТ као у сну

Још... још... ДЕША

одмакла се од њега и коракнула напријед према сунцу, склопљеним рукама, као да моли