Dubrovački razgovori

98 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

дочекао, а то је: да будете сити живота. „Како, сит живота, ти који си та толико волео, који си био уметник у вештини живљења!“ узвикнућеш. Јест, управо зато. Сад се осећам као оно кад сам се у младости враћао у зору кући са какве седељке и весеља. Да ми је тада котод рекао: „Хајде, Миловане, да продужимо“. „Иди зботом, идем да спавам“, одтоворио бих му. Значи ли то да ми 2озба није пријала2 Јер каква би то гозба била са које човек не би изишао сит! Каква би то трпеза била кад ти се не би смучило на саму помисао да понова заседнеш! Тако се мени данас смучи на саму помисао на живот. Хвала лепо, добро сте ме угостили и почастили. Доста ми је. Сада хоћу да се одморим. Боје се смрти они који нису умели да живе. А ја нисам од тих. Зар то не би било крајњи кукавичлук и највећа недоследност да се узбућујем пред смрћу2 Нисам ли дознао већ у детињству да ћу једног дана умрети Нисам ли далеко пребацио средњи људски век2

Дакле, не узнемирујмо се. Знаш да сам ти увек говорио да је највећа несрећа човекова: узрујавање. Без њета сва зла која нас могу задесити лакше би се поднела.

А сад збогом, синовице драга. Загрли ми унучиће моје. Ах, Машо и Љиљо! Никад се више нећемо видети, никад!...

Гле, смрти се не бојим, али ова реч никад! као да је сад први пут чујем. Не, смрт није страшна, али ово никад!... Не моту више. Тешко ми је...

Сад ми је лакше. Завршавам. Мислио сам да немам шта више да научим од живота. А сад сам тек дознао да нам сузе нису узаман дате.

Збогом! Ваш дејка Милован