Dubrovački razgovori

ЗВУЦИ 53

природно није ништа новога да треба јести салату уз печење и роткве уз пиво; а још као деца глодали смо срце од сирова купуса.

Са витамина прешло се на хормоне.

— Изгледа да је све у нама производ утјецаја хормона, почев од облика нашега носа до облика нашега духа, рећи ће Божо, пунећи чаше прошеком. |

— За нос ти и вјерујем, одговори дум-Нико подругљиво; али не и за наш дух, који не зависи од тијела.

— Наша интелигенција, наш карактер, чак и наша моралност, добрим дијелом зависе од хормона, продужи Божо мирно. Успјеће се једнога дана да се све то мијења помоћу хормона и антихормона, да неваљале жене постану врле, да рђбаве мајке постану примјерне. Продаваће се морал у праху.

— То никад! узвикну дум-Нико скочивши са своје столице и ударивши шаком о сто. Јер оно што је у срцу и души не подлијеже твојим хормонима.

Божо одврати мирно:

— Подлијеже, подлијеже, Нико мој. Јер „срце“, „душа“, то је речено у слици, а стварно је везано за тијело и из њега исходи.

— Једно је дух, друго је материја, рече дум-Нико изговоривши са презрењем ову последњу реч.

— Јест, одврати Божо, треба разликовати једно од другога; али је једно с другим скопчано. Нема духа без материје; а увјерен сам да нема материје без неке трунке духа, праизвора нашега духа. Може се рећи да ништа није тако материјално као дух.

— Иако сам се обикао на твој материјализам, прећерао си, Божо.

— Нијесам, дум-Нико. Размисли само. Ништа у нама не подлијеже материјалним утјецајима као наш дух. Неколико чашица овог прошека измијениће нам поглед на свијет, и морал, и вољу. Дух може бољети и боловати као и тијело. Има исто тако доказа да је дух својство, особина живе материје, као и да ова дише.

— То је стара пјесма, коју нико готово данас више не пјева. Једно бар не можеш порећи, рече дум-Нико подигавши руку с опруженим прстом, а то је да човјек вриједи духом својим, а да га материјалистичке доктрине унижавају.

— Није питање о вриједности духа, одговори Божо, већ о природи његовој. Стављајући га у ред и везу с осталим појавама живота нијесмо тиме ништа одузели од важности коју он мора имати у нашем животу. А ако заиста материјалистичка