Dubrovački razgovori

54 АМБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

доктрина унижава, као што ти велиш, шта ја ту могу, ако сам размишљањем и животним искуством, можда и тешка срца, дошао до закључка да је она истинита2 Бити с тог узрока материјалиста не значи бити у обичном смислу „материјалиста“. Ти бар познајеш многе који трубећи на све стране свој спиритуализам и вријеђајући све који не мисле као они, својим животом заиста доказују да се без духа може живјети. Ја пак знам за многе присталице материјалистичке доктрине који су велики идеалисти и алтруисти.

Дум-Нико уздахну: _

— Баш материјализам, што је учинио од човјекаг Мало материје која само мијења облик на површини једне лопте која се врти у свемиру! И то се још зове напредак људског духа!

Божо признаде:

— Сумње нема, по човјекову вриједност било би боље да је земља остала средиште васионе а човјек нешто сасма изузетно на њој. Они који су открили право мјесто које заузимамо, нијесу нам учинили услугу. Треба ли им то замјеритиг Али дознавши за скромно мјесто своје у свемиру, за ниско поријекло своје и за законе материје којима смо подложни, умјесто да нас то унижава, нећемо ли се, напротив, тим сазнањем више упети да се уздигнемо над животињством и да не дамо да се дух пригушиг Није ли виша улога човјекова да постиже нешто што је више од његове природе, него да сматра како је у њој све ванредно и на висиниг Тако се у народу нижи слојеви, свесни своје низине, напорима уздижу, док они пуни поуздања у своју висину редовно опадају ... Уосталом, у она времена кад су чисто спиритуална схватања владала свијетом, вјерујеш ди да је он био бољи него што је данасг Жалосно би било кад би се људска врлина могла оснивати само на непознавању стварности и људске природе, заврши Гргуревић сипајући у босанске филџане кафу што је девојка тог часа била донела у позлаћеној џезви.

— Дух је по дефиницији супротност материји и изнад тјелесног живота, настави смирено дум-Нико, срчући миришљаву кафу. Сваки покушај рационалног објашњења духа бесмислен је и немоћан. Немоћан већ и стога што наша памет, извјесно је, није свему дорасла. Интелигенција није једно „све или ништа“, већ је има на разнијем ступњевима. Већини људи је неприступачно много што шта, што разумију само изузетно обдарени. Како онда претпоставити да су ови на граници апсолутне памети2 Хтјети да је све управо у границама наше моћи сазнања, то је исто што и хтјети да је све што постоји управо у границама оштрине нашега вида. А сумњам да ће се разуму