Dubrovački razgovori

56 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

кви су. Благо онима који знају какви су људи! Живот има сто страна, а свакоме од нас дато је да га може само са једне стране видети. И, сада, тврдити да је само наше гледиште стварност, то је као и када бисмо тврдили да ми стојимо на овој земљи са главом на горе а Новозеланђани да висе главачки. Чујте, пријатељи, шта ћу вам рећи! Ниједно лице у мојим приповеткама није истинито, ниједан догађај није верно исписан. Све сам изобличавао. Узимао сам црте разних особа, додавао им сасвим измишљене; увеличавао сам, умањивао, исправљао, искривљивао и тако својом маштом стварао „реалне“ личности. Ако ми кажете да сам ипак из стварности црпео, рећи ћу вам да друкчије не може бити, и да тако чине сви могући правци уметности; јер човек не може ништа новога измислити, већ може само оно што постоји преудесити. Све бајке су изграђене из стварности: змајеви су састављени од коња и крила, који постоје. Драги пријатељи, ово вам је последња моја прича, једина истинита.

Божо је уздизао науку и истицао лепоту научничког позива.

— Мени се чини, примети Зец, да је рад правог научника унеколико и лична жртва, јер се научник затвара у уски круг својих испитивања а одриче се уживања у ономе што су други створили. Истина, и стварање мора бити велико уживање.

— Ако ти је судбина додијелила да будеш скроман стваралац, као што бих ја по свој прилици био, рече Божо, тада је 6оље напојити свој дух оним што су други дали, боље је шетати се уздуж и попријеко вртом људске мисли него гајити цијелог вијека један цвијет, за који не знаш ни да ли ће процватјети. Ја нијесам ништа створио; али сам се науживао начитавши се и наслушавши се. Рећи ћеш ми да је то себичност. Истина је, али та себичност није гријех, јер има много више онијех грјешника који су издашни и онда кад немају што да дају. Истина је, они су срећни. Најнесрећнији је онај човјек који је толико паметан да може оцијенити своју памет; али онај који то може учинити нека је задовољан собом.

— Ја не бих рекао да је тако, рече дум-Нико. Научник, ако је својим радом везан за ужи круг, не мора то бити и својим интересовањем. Ја чак држим да само онај који је стварао, ма на којем пољу то било, може потпуно уживати у ономе што други стварају. Треба изучити занат једног стварања да би се могло ући у дух стварања уопште. Тај сам недостатак увијек осјећао, и зато нијесам могао потпуно разумјети ни науку ни умјетност. Али мени се чини да прави научници нијесу ограничени својим радом онако како се то обично замишља. Јер у основи научног духа мора постојати радозналост. А не може човјек бити радознао само за нешто, а не радознао уопште.