Dubrovački razgovori

ЗВУЦИ 57

=— Лијепо је у науци и умјетности бити стваралац, рече Зец; лијепо је у друштву одиграти какву велику улогу, али је лијепо бити и прост гледалац, и то онај са последње галерије, ове животне комедије. Лијепо је из својега кутка проматрати оне који су жељни славе, како се дижу, сукобљавају, падају, и како су мали у тој својој жељи да буду велики. Има нечега великог у безначајности и једноликости живота малих људи. Замисли оног бакалина у Паризу, који за тренут прекиде да мјери муштарду да би виђео санкилоте што се враћају пошто су заузели Бастиљу, а није прекинуо свој посао кад су краља водили на губилиште, јер поворка није прошла његовом улицом. Између двије муштерије провирио је на улицу да би виђео ђенерала Бонапарту на повратку из Италије. За њега су проглас Царства, прослава побједа, Наполеонов пад, низање три краља и једног цара одвојених двијема револуцијама, све је то за њега било нешто пролазно и споредно, према постојаности његова посла, који је започео као шегрт под Лујем ХМГ а завршио под Наполеоном Ш1, размишљајући о промјенама цијена муштарде, шећера и лојаница у току тог бурног времена. Зар у нечему није он изнад догаБаја историје и пролазности величина 2

Дум-Нико је тврдио да бакалин није био изнад догађаја, већ они изнад њега, јер их није могао разумијети.

Божо на то примјети:

— Човјек обично не може оцијенити историјску важност догађаја које преживљује, а редовни ток живота се пробија успркос изванредним приликама. Ето, на примјер, мој дјед, „сорбонез“, био је у Париђу за вријеме Револуције. И што читам у његову дневнику2 14. јула 1798: Немири у једном крају Парира. Шишао се. На дан кад је Лују ХМТ одрубљена глава, пише измеЂу осталога: Била Жермена цијело поподне. А усред Терора налази се забиљежен овај важни догађај: И јо палачинке.

Ово последње изазва општи смех. Капетан-Лесо, сав зајапурен, тресао се од слатког смеха који је одјекивао чак на Плаци и био захватио цело друштво, које се сада смејало овом јединственом дару капетанову, на коме су му завидели.

Кад се утишаше, рећи ће Божо Гргуревић да је лепо бити прост гледалац и кад човек није бакалин:

— Ја сам толико жељан да се нагледам свијета да ми мало времена остаје за штогођ друго. Јер доћи на свијет невјероватна је случајност. Од стотина милиона родитељскијех клица, да управо наша буде изабрана! Доћи на свијет значи добити лотерију са једним згодитком између милијарде бројева. Затим, тим јединственим случајем дато нам је у вјечности, једном за свагда, да за један цигли тренутак завиримо у свијет на мали продзор