Dubrovački razgovori

58 АМБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

нашег живота. Потом се продзор затвори, и настаје мрак, мрак за вјечита времена, као што је био мрак без почетка докле га искра нашег живота није за један тренутак прекинула. Па зар да се човјек не користи тим једним тренутком да што више види, да дозна што је тај свијет, одакле долазимо, куда идемо2 Кад помислим да их има којима је живот досадан и вријеме дуго те га не знају чиме утући! А такви се највише боје смрти. За онога ко је радознао, живот је лијеп управо са своје загонетности, упркос свим горчинама његовим.

— А горак је, примети капетан-Лесо, управо стога што је и сладак. У животу има заиста дивнијех тренутака, и управо због њих смо несрећни. Дато нам је да познамо срећу, али само да је окусимо. И чим она мине, несрећни смо због ње. Невоље пак највише приносе срећи: нико не може осјетити онакво блаженство као поморац кад под кровом, на копну, слуша дажд како лије и фортуно који бјесни.

Милован који је умео бити скроман и задовољан, потврди последњу мисао о срећи и невољи:

— Од мојих познаника, најсрећнији је онај који је најсиромашнији: некадашњи слуга код мога оца, сада смештен у дому за старце. Једанпут недељно дође к мени на ручак. Питам га: „Никола, имаш ли какву жељу“2 „Никаву, одговара он. Имам све што ми треба и потпуно сам срећан“. Из његовог ведрог расположења види се да је тако. И волим да разговарам с њим, јер осећам како и на мене прелази срећа његове скромности. А од мојих познаника више-мање имућних, ни један није срећан као Никола, сви имају неиспуњених жеља. Казаћете ми да треба бити сиромашан духом па бити богат срећом. Изгледа да су најсрећнији они који су најглупљи. Нека је и тако. Ја нисам најсрећнији, али сам срећан. Закључите! Не замерам људима што траже уживања, већ што не знају да их нађу. Они траже нека нарочита уживања уз живот, а не виде да је сам живот уживање. Ако си здрав, или боље ако не патиш од болести, самим тим што гледаш овај свет, што спаваш и будиш се, што огладниш и заситиш се, што те греје сунце и гледаш кишу како пада, што имаш кров над главом и књигу у руци, дата су ти највећа уживања. Колико је стотина векова људских напора било потребно да бисмо, кад је напољу мрак, киша и студен, ми седели под кровом где је светло, суво и топло, и из знакова на хартији црпли све искуство и мудрост дотле стечене! Истина је, многима није ни то дато. Али кад би само такви били несрећни, и кад би другима то било довољно да буду срећни, тада би човечанство и његова историја сасвим друкчије изгледали.