Dubrovački razgovori

82 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

човека што као поругу и увреду употребљава животињска имена, да би оцртао особине које су махом чисто људске. Ни у чему човек није био неправичан као према животињама. Ја бих знао да ценим пријатељство једнога вола.

— То је ласкаво по твоје пријатеље! примети весело дум-Нико. — Сад ћу вам нешто приповидити, обећа Зец:

„Назад неколико дана сретнем на брду испод Босанке пијана сељака на коњићу. Једва се држи на самару, коса му пала на очи мутна погледа, Њечерма му гнусна, виче нешто без смисла, не зна ђе се находи. А коњић под њиме иде каменитом стазом, ставља помњиво ножицу пред ножицу, бира паметно Бе ће стати, задихан, вршећи савјесно свој посао. Цигли један несмотрен корак, и он би се са својим господарем сурвао у провалију. Коњић застаде предамном. Стадох ни ја. Гледали смо се као да имамо штогођ ријет један другоме. Човјек је био задријемао, и док је нешто бунцао заподену се између мене и коњића разговор, читајући му из очију одговоре:

Ја. Што се то догодило, пријатељу мојг

Коњић. Јуче је мој господар понио у град уље, педесет ока на самару. На Табору нашао се са пријатељима и сву ноћ су пили, док сам ја међ мазгама на киши чекао. Сад се враћамо дома без уља и динара.

Ја. Јадни коњићу мој, ко те јаше! Твоји претци су некад били слободни, јурили степом, са гривом на ветру, не знајући ни што је седло ни што су узде. Човјек те је заробио, а вели да те је припитомио.

Коњић. Што ћеш, и мој господар има својих брига. Ја не сустанем никад, ни кад носим сто ока уза Срђ, као што је он сад клонуо.

Ја. А догађа ли му се то честог

Коњић. Доста често. А кад дође дома, тада тек настане лом. И ја се по неки пут дочепам с оном глупом мазгом што је до мене у штали. Ритнемо се и изуједамо. Али то није ништа према боју у кући. Кажем , нијесам само ја за жаљење; није ни њему лако. Јест, ја га служим; али служи и он мене: доноси ми сијена и који ме, тимари ме и простире ми. Било је говора да ме прода. Али ја бих волео остати у њега: навикао сам на кућу, на дјецу, на пса и на њега. Под истим смо кровом већ доста година, и ја сам неки члан породице, нижег реда, разумије се. С њима дијелим добро и зло. Кад је њима добро и мени је боље, а кад настану тешки дани, нијесу ни мени јасле увјек пуне. Могло би се, госпару, живјети да нијесу ове проклете мазге. Она су жива срамота нашег коњског рода; у њима је помијешана наша поносита