Dubrovački razgovori

ГОЗБА 83

коњска крв са крвљу магарца! Требало би да и човјек законом забрани то саблажњиво мијешање крви.

Ја се замислих над тим коњским расним идејама. Уто, човјек се пробуди, погледа унезверено око себе, па разабравши ђе се находи, удари коња ногама у слабине:

— Хајд“, црк'о!

Коњић се трже, реч му се прекину у очима и нагло пође.

Ја остадох гледајући коњића како се вере бирајући где ће наћи отпорну тачку да свој терет извуче. Човјек на њему диже руке увис, стаде се теглити и гласно зијевати. Гледам га и размишљам: То је тај дум-Ников човјек, духовно биће, који има самосвијест, вољу и људско достојанство, одијељен непремостивом провалијом од животиње! Та нема тај ничега од тога!

— Хе, напио се човек! рече Милован. 778 да се истрезни па ће бити друкчији.

— Тај твој човјек, прихвати Божо, заиста не вриједи много. Пијаница је, његов коњ је опрез знији од њега, а и мудрији је ако ти је онако говорио. И док је тај човјек тако мало паметан, ко: лико је памети у њему самом! Док је он без свијести оставио свој живот бризи једног коња, за то вријеме су у њему пажња и одбрана живота непрекидно биле будне. Његови органи вршили су савјесно свој посао бранећи се од отрова који је у себе унео. Они су тријезни и кад је он пијан. У његову животу нема реда ни склада, а у самоме њему све је ред и склад. Сви органи, све жлијезде у сваком тренутку подешавају свој рад сложно и мудро према потребама којег било Дијела тијела, које им достављају вјесници крви и нерава. Они се својом мудрошћу боре против господареве глупости. Колико је свијести и памети, неиспрпног извора науке, у томе човјеку мање достојном наше пажње од његова коња!

Божо Гргуревић је држао на својој библиотеци, поред оног малог Силена, један пљоснат суд у којем је на стакленој плочи, у бистрој течности, био причвршћен танак, Љубичасто обојен, попречан пресек људског мозга. Подсетивши своје па АИ на тај анатомски препарат, Гргуревић продужи:

— Кад сам радио у Анатомском институту у Риму, добили смо још топлу главу једног зликовца осуђена на смрт. На томе свјежем мозгу млада и здрава човјека, који је сада на мојој библиотеци, изучио сам анатомију и хистологију нормалног мозга. Најљешше тренутке уживања и узбуђења дао ми је тај мозак својом чудесном грађом, сложеношћу својих лабирината, њежношћу својих грађевина. И размишљах: какво је благо носио у себи тај човјек без вриједности! Вјерујте ми, својом анатомијом и физиологијом човјек често више вриједи него својим духом.