Dubrovački razgovori

ГОЗБА 87

„зато је садашња подјела на велике и мале народе само глупост. Постоје малобројни и многобројни народи; а то није исто. Народ је велик по ономе што оставља у баштину бољитку, напретку и уздизању човјечанства. Једино то вриједи и живи у историји. А онај народ који не оставља ничега духовног, него само већи број гробова, није велик народ. Народи живе својим духом и онда кад их више нема.

„Стога смо ми Дубровчани велик народ — били. Дали смо својему времену примјере складности, човјечности и мудрости. Међу првима смо укинули ропство, уздигли сељака углабеношћу (а не демагогијом), прихватили напуштену дјецу, били гостољубиви према несрећним владарима, зато што су били несрећни, цијенили смо слободу више него злато. Имали смо мислиоце, пјеснике, родољубе, дипломате, поморце, трговце, и слуге Божје. А није нас никад у Републици било више од тридесет тисућа. Имали смо прије неколико вјекова шири појам о међама свог народа, поробљеног и поцијепаног, кудикамо шири него што га данас имају... То се зове бити велики народ. А данас! заврши дум-Нико подигавши очи к небу.

Скочибуха отре са чела зној што му га је жарки говор био натерао. Затим стаде брисати наочаре, жмирећи својим кратковидим очима, замореним дугим ноћима претраживања ситних текстова речника под слабом светлошћу уљане лампе, сада засењених светлошћу дана.

— Историја говори на твоја уста, Хризостоме, прихвати сада реч Милован. Све што си рекао сушта је истина. Иначе ти се не би могло опростити што хвалиш свој Град. Јер је самохвалисање уздизати народ којега смо један део. А није пристојно хвалити себе. Зато, кад хоћу да говорим о своме народу најпре се запитам да ли бих могао о себи рећи оно што бих о њему рекао. Па ако видим да то не иде, ја се тада уздржим. Због тога чешће кудим свој народ него што га хвалим. Уосталом тиме већу услугу чиним од оних који га узносе, — и себе уз њега. Не будимо хвалисавци; али будимо поносни.

Барка која их је јутрос довела стиже из Гружа, пристаде уз обалу на којој су седели. Стари мрнар, на позив дум-Ника, седе међу њих да попије чашу вина.

— Сад се немате што страшити, госпару, рече Марко Ми ловану, нема више вјетра, бонаца је.

— Добро си ми то рекао, иначе сам мислио да се извучем и пођем пешице до Гружа, изјави Милован.

Опростише се с крчмарем, сложно му изјавише своје задо“ вољство на његову обеду, пак поседаше у барку,