Dubrovački razgovori

ПОСЛЕДЊЕ ШЕТЊЕ 95

Дум-Нико је о Духовима отишао на своје острво, и кад се после десетак дана вратио затекао је Милована болесна, у постељи, а крај њега госпођу Маре, Божа Гргуревића и капетан-Леса.

Видећи промењене црте у Милованову осмеху и забринутост његових пријатеља, прикривану извештаченим расположењем и натегнутом шалом, дум-Нико држећи његову омршавелу руку осети дубоку тугу на помисао о растанку с вољеним пријатељем. Помогоше Миловану да се смести у наслоњачи крај постеље, јер је тако лакше дисао него лежећи. Савладавши се, дум-Нико је забављао свога пријатеља, шалио се и смејао, тврдећи да је „јужина“, која је у постедње време често пухала, узрок Миловановој слабости. |

— Та-каква јужина! Истрошило се, изанђало се, ето то ти је. Доста се и живело. Смрт у мојим годинама није ништа страшно, ако је сам човек не начини таквом. Кад си имао храбрости да живиш и уживаш, мајчин сине, онда буди храбар, то јест не буди кукавица кад је дошло време да се мре. Није ми толико жао што ћу умрети колико што задајем посла овој доброј госпођи Маре, рече Милован узевши руку старе госпође и приневши је уснама.

— Ама што говорите, драги госпару Миловане! Само да нам ви опет будете здрави, говорила је сасвим искрено добра жена.

Милован је говорио на прекиде, јер му је дах био плитак. Говорио је с осмехом, са својим доброћудним изразом смиреног и искреног човека који је већ на ономе свету.

Кад оставише Милована и побоше низ Бусовину, Божо одговори, на нестрпљиви и забринути поглед дум-Ников, да је лекар рекао како у Милована срце све више слаби и попушта.

— Ах, драги мој Милован! дубоко уздахну дум-Нико. И целог пута кроз град не проговори ни речи, ударајући при сваком кораку својим штапом по каменим плочама као да се буни против горке судбине.

Пријатељи су сваког дана обилазили Милована, чинили су све што су могли да му угоде и да га охрабре. Једног дана, кад је пиркао освежавајући маестралић, затекоше га на тараци у наслоњачи где пише неко писмо на једној великој књизи коју му је госпођа Маре наместила на коленима. То их обрадова и ули им нешто наде. Али то беше Милованово последње писмо.