Dva carstva : roman

ПРЕДГОВОР Ми

психологија у многоме зависна од тезе. Г. Ћосић је морао ствар да изведе на свој смер и права животна истина је морала по који пут да се уклони намери пишчевој. У крајњем резултату, да би пожртвовања главних јунака, њихова узвишења и препорођења, њихов приклон оном другом царству, били природни и схватљиви, и више још, убедљиво племенити, велика њихова страст, која их је дотле и довела, морала је да буде умањена. Кроз цео роман се они полако, и кроз много искушења, датих уистину животно верно, пењу до своје велике љубави, до оне највеће страсти која се само једанпут у животу јавља, ако се јави, и тад је свемоћнија од сваке друге силе: осећаја, дужности, начела, обарајући све пред својим сопственим правом. Али ту на врхунцу, у тренутку последње победе, која једино логично крунише овакав један узмајани развој, свако вољно пожртвовање било би неостварљиво и апсурдно. Јер овако како је писац поставио распоред својих јунака, да је велика страст до краја остала велика, свако решење би морало имати једну жртву, и свако би повукло за собом једну смрт. Муж или љубавникг Осећања друге категорије, пријатељство, самилост, (муж је инвалид, што је у конструкцији романа било потребно), предрасуде, — све је немоћно пред највећом животном страшћу. Ни у једноме случају узвишење не би било без жртава, и самим тим изгубило би свој смисао. Писац је осетио да је своје јунаке довео у стање страснога лудила, где рационални моменат више ништа не значи. Он је увидео да велика страст не познаје граница, ни сметња, и да управо велика страст и у злочину сама собом значи оправдање. А он је баш хтео једно узвишење над страшћу, и да би омогућио такво решење, у крајњем тренутку је почео умањивати је, и тиме унижавати саме љубавнике. Учинио је да се они сами разувере у велику вредност своје љубави, да им све то дође као самообмана, као величанствена илузија, и да се тако разочарани подигну од очишћења и узвишења. Теза је победила, и роман је тиме изгубио једну вечиту психолошку истину, али је сачувао моралну ле-