Dva carstva : roman

14 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

део исмејан и понижен. Равнодушност г-це С== га је мање тиштила од чињенице да је она томе балавцу можда говорила о ономе што је он, понесен, њој говорио. Он се замишљао некако униженим, оскрнављеним у најинтимнијим и најлепшим својим осећајима. Имао сам право, — мислио је сав очајан, — треба кроз свет ићи са лажју, са маском. Тмурно доба настаде за њ, праћено тим очајним кидањем, још страшнијим због чињенице што је он то своје кидање сматрао слабошћу. И није било јутра да не помисли будећи се: можда данас» То што је очекивао и тражио била је освета. Коме> Можда г-ци С“, Тај напрегнути живот трајао је до јуче...

Стојећи на обали он је, са рукама у џеповима, посматрао једног старог и поцепаног обалског радника, необријаног, ногу увијених у крпе и са неким филцаним шеширом на глави, без боје и без пантљике, натученим на очи, како са муком гура преко узане и витке даске, која спаја шлеп са обалом, колица пуна песка.

— Како не изгуби равнотежу — помисли Срба и спусти поглед до воде која се дубоко под даском окретала у ковитлац. По води је пловила једна зелена гранчица. — Ухватиће је вртлог... Затим, после кратке паузе: — Можда би боље било да не идем данас... већ да напишем писмо — Та га

идеја нимало не одушеви. — Којешта. То је данас. Зашто кварити себи срећу> — и он полако пође низ обалу.

Ваздух је мирисао на рибу, на смолу, на пролеће. Ш Идући тако обалом и мислећи на то „јуче“, Срба, прелазећи у мислима цео догађај, дође постепено до закључка да не уме да понови у памети оно што се јуче у збиљи догодило, и што га је бацило у то бескрајно узбуђење и одушевљење. То га откриће узнемири. У ствари, логађаја у обич-