Dva carstva : roman

ој сл [55]

БРАНИМИР ЋОСИЋ

Срба се сасвим зарумене. Он се игра са мном! —_ помисли, затим: — Он можда све зна. Србу прођоше жмарци. До ђавола, нека и зна! — џи У исти мах он осети како му тај човек постаје необично мрзак. Једна нејасна жеља затитра му у

грудима. И шта има да се осмехује, — Срба стеже песнице, — чега има смешног у свему овоме! — Ја вам нећу сада давати извештај — из-

јави он одједном.

= Ја се не журим. Одмори се.

Срба хтеде да му одговори да неће да се одмара, али се уздржа и журно изађе из собе: Све до увече нико га не виде у манастиру: он је седео пред испосницом, високо у гори. У часовима се придизао, био готов на нешто, затим се враћао непокретности, поново истраживао, поново се губио у мислима. Али од све те множине претпоставки, једна је ствар била потпуно јасна: начин на који га Радмила беше дочекала. Затим да је тај човек поред свега, и упркос свега, још увек сметња његовој срећи.

Што се тиче Карамарковића, чим остаде сам, он се врати у своју собу и одмах из фијоке свога стола извуче револвер. Он га је пажљиво окретао, празнио, пунио. Најзад га је ставио у џепи прихватио се посла: пред њим је стајала гомила хартија, планова, рачуна. Све то требало је средити. Треба ми још један дан времена, — помисли он претурајући по хартијама. Највише га је у свему томе чудила чињеница да није осећао никаквог узбуђења. Мисао му је радила тачно и јасно, он потпуно беше свестан пута који има да пређе. А после тога Он се осмехну. Ни Колумб није знао шта ће наћи с оне стране мора, па је ипак кренуо.

Ху Изјуривши из собе, Радмила још дуго настави да трчи. 'Она тако изађе изван манастирских зидова и настави путем ка воденици. Небо се беше покрило густим облацима; било је мрачније