Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 253

него што би требало бити за доба дана; ваздух је био тежак и пун оморине; ни један лист, ни једна гранчица се није покретала. Радмила је све теже дисала; без даха она се ослони на једно дрво. За"тим, не држећи се више на ногама, она се полако спусти на траву. Крај њених ногу треперио је воденички јаз последњим одсјајима дана. Са друге стране, врбе су скоро дотицале површину воде својим витким гранама. Испод грана, неколико пловака лено је клизило. Радмила остаде тако непомична, неколико тренутака. Необична празнина и пустош плавила је њено тело и њој као да беше пријатно то осећање немоћи и заглушености. На руку јој скочи један мали скакавац, издужен, зеленило његових витких ногу као да беше прелаковано. Она му допусти да се одмори и оде, не трепнувши, не учинивши ни најмањи покрет. Њен поглед се поново врати на јаз: био је заустављен, пун, дубок; до ње је долазио шум воде која се преливала преко бране у малим млазевима. Њу одједном поче да занима питање како је вода могла бити одвојена и попета тако високо, када се право корито Сребрнице, пуно камења и белог шљунка, налази много ниже. Она поче проматрати насип, на насипу густ ред врба. Између врба она откри путању, белу и уску која је ишла све до места где Сребрница беше зајажена. Како је то просто, — помисли Радмила. Она поново поче гледати испред себе. Пловке су мирно плутале све на истом месту; кроз прозрачну воду виделе су се њине црвене ноге како се с времена на време покрећу: то је било као цвет чија се круница нагло отвори и затвори. И њима никад није хладно, — помисли даље Радмила гледајући како једна за другом те блиставе птице (перја масног и тешког прошараног светлим бојама што се преливају у сребро, белих или златних прстенова око врата, дугих наранџастих кљунова) како једна за другом забадају своје главе у непомичну воду. Радмила осети искушење. Седела је на самом рубу