Dva carstva : roman

284 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Срба беше сада толико далеко од свега тога, да не разумеде. Он једва да промуца једно:

— Ја немам револвера...

После малог размишљања, Срба упита:

— И ко вам је рекао да сам...

Карамарковић не одговори одмах. Затим:

— Шта ту ко треба да ми каже! — он поново заћута. — То би био доста природан завршетак.

— Зар сте мислили да би то било природно 2

= Што да не биг

— Зато што сам ја очекивао у почетку да ви пуцате на мене. Тек касније ми је пало на ум да ја можда имам више права на срећу од вас... и тада сам помислио.

— Ја сам цело време био уверен да ћеш доћи на ту мисао: ко има више праваг

— Ту сте ми мисао о „праву“ дали ви једне вечери, седели смо на трему. Рекли сте: човечанство треба да буде јако; болесни треба да ишчезну, да буду потиснути. После је дошла још једна ствар. Учинило ми се да сте ви главни узрок, главна препрека, и тада сам помислио: по његовој теорији... па што, нек он први искуси његову теорију.

— Па шта те је задржало — журно упита Карамарковић.

— Што ми је постало јасно да физичка снага није она која је најјача, да постоји једна друга снага, једна друга јачина и да је та друга значајнија од прве. Јер и да сам вас убио, ја не би био јачи, не умем да објасним, али осећам да не бих био. Постоји нешто што не може да се убије.

— А када бих ти ја помогао Када би се ја сам убио, својевољно и оставио цедуљу... са теоријама2 Срба размисли часак.

=— Сада је доцкан. И најзад, то је исто, или се убили, или вас убили. Јер ви нисте мени главна препрека, главна препрека је у њој. — Срба се збуни: — Ви се не љутите што ја овако2...