Dva carstva : roman

290 БРАНИМИР ЋОСИЋ

великим зидом, капијом. У долини је још владала сенка и плавичаста магла, али крст на највишем кубету блисташе румено. Срба постоја часак, па се онда журно окрете. Он помисли да је тим путем требао проћи, кад-тад, раније или доцније, и та му мисао ублажи мало горчину одласка. Од тог тренутка он са сваким даљим кораком све чешће стаде помишљати на Београд и на рад који га је тамо чекао. Он постајаше нестрпљив, желећи да што пре стигне. Када изађоше на велики пут одакле се видела варошица, он већ гледаше у даљини, не мало. и јадно "%во, већ једну велику и захуктану варош, пуну покрета, насмејану под перјаницама дима из фабричких димњака, обасјану сунцем у своме хаосу од кућа, варош где је имао да почне тај дуго очекивани нови живот.

=— Ја бих да се вратим. — рече наједном Василије. |

Они стадоше. Са једне стране пута била је шума, са друге стране пожњевене њиве. Они су се "гледали непомично. Одједном, Срба рече:

=— Док сам ја био у Београду...

Василије обори главу.

— Свеједно. Збогом, ја се не љутим на тебе.

Они се снажно руковаше, затим пољубише.

— Ако ти кадгод затреба пријатељ, ја сам ти увек ту.

— Хвала. Василије.

Они постојаше још: један тренутак, па онда кренуше сваки својим путем. После неколико корачаји, они се у исти мах окренуше, осмехнуше и поздравише још по једном, махањем руке. Али после тога, Срба као да заборави на Василија. Он журно поче да се спушта варошици, са чијих се димњака већ дизали мирни и прозрачни димови у влажно јутарње небо:

1926—1927.