Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 25

Почиње, — помисли Срба, — па ипак, све је то јасно; и прецизно...

— „у томе је смисао Исусових четрдесет дана пустиње: победио је у тих четрдесет дана себе, узвисио се до највеће хармоније победивши досаду, таштину и предрасуде. Нашавши у себи оно што ми обично тражимо око себе, откривши бескрајна врела најчистијег унутрашњег живота и медитације, осетивши да је најјачи онда када је најусамљенији, Он се могао мирно вратити у свет и поднети све оно што је поднео, учинити све оно што је учинио, јер је знао да оно његово најличније и највеће, живот његов душевни, нико никад неће моћи да му одузме и ускрати. Кључ! — узвикну професор дижући кажипрст десне руке у вис; тај је кажипрст лако дрхтао. — Кључ! Царство небеско, рај, живот вечни, све је ту, у том простом решењу!

— А оно другог — упита Срба, прекидајући оца у највећој екстази.

Професор спусти кажипрст и поново зари. главу у дланове.

— Одакле долазимо, где идемо» — понови Срба да би био јаснији.

Негде у суседству неко поче да вежба на клавиру. И та, све једна те иста скала, испуни неком тескобом собу у којој су седели професор и његов син. Професор се диже, видно узбуђен. Он поче журно шетати из једног угла собе у други. У два маха он се беше скоро зауставио, али би одмах после тога покрета још нервозније (једним отсечним покретом целог његовог малог и мршавог тела) настављао свој ход. Он најзад затисну рукама уши.

— Ох, то понављање! — узвикну. — Таман човек дође до краја и мисли да ће се сада даље, а оно почиње из почетка. И ко измисли те вежбе! додаде мало касније кроз осмех. — Питаш ме за оно друго. То је тајна. Открива се духовима који верују, који верују; никад духовима који само мисле. Шта ту може интелигенција» Уосталом, све